Od životinjskog modela do čoveka: zašto većina rezultata o peptidima ne preživi taj korak

Gotovo svaki peptid u ovoj kategoriji opisuje se formulacijom „studije pokazuju”. Gotovo svaki put reč je o studijama na životinjama. Ovaj tekst govori o tome šta se gubi u koraku odatle do čoveka i kako se pretklinički rezultati čitaju sa pravim očekivanjima.

Veličina problema

U razvoju lekova opštepoznata je činjenica da velika većina supstanci koje pretklinički izgledaju obećavajuće pada u kliničkom ispitivanju. Za pojedine terapijske oblasti udeo onih koje prođu ceo put meri se niskim jednocifrenim procentima.

To nije nemar. To je uobičajena raspodela ishoda u ovoj oblasti i vredi je imati kao polaznu tačku kada se čita da je nešto „pokazano u studijama”.

Četiri razloga zbog kojih rezultati ne izdrže

1. Model odgovara na drugo pitanje

Životinjski model je pojednostavljenje izabrano da bude izvodljivo, a ne da bude verno stvarnosti. Eksperimentalno presečena tetiva kod zdravog mladog pacova zarasta u sasvim drugim uslovima nego degenerativno oštećenje tetive kod čoveka srednjih godina — drugačija prokrvljenost, drugačiji profil zapaljenja, drugačije opterećenje, drugačiji vremenski horizont.

Model može biti sasvim ispravno izveden, a da ipak odgovara na pitanje koje nije ono koje nas zanima.

2. Skaliranje doze nije proporcionalno

Česta greška jeste preračunati dozu iz mg po kilogramu kod glodara u mg po kilogramu kod čoveka jedan prema jedan. To gotovo uvek daje pogrešan odgovor.

Metabolizam se skalira bliže površini tela nego masi — alometrijsko skaliranje — što znači da miš prometuje supstance više puta brže po kilogramu nego čovek. Doza koja u studiji na glodarima izgleda umereno može kod čoveka odgovarati nečemu sasvim drugom, u bilo kom smeru.

3. Pristrasnost objavljivanja

Studije koje pokazuju neko dejstvo objavljuju se češće od onih koje ga ne pokazuju. Kod molekula sa malo objavljenih radova ukupno, to može značiti da literatura daje sistematski previše povoljnu sliku — ne zato što je neko varao, nego zato što negativni ogledi nikada nisu ni zapisani.

To je naročito važno u polju peptida, gde mnoge publikacije dolaze iz malog broja grupa.

4. Zavisna replikacija

To što je rezultat ponovljen deset puta malo znači ako svih deset dolazi iz iste laboratorije, istom metodom i sa istim izvorom materijala. Sistematske greške odlično se repliciraju.

Nezavisna replikacija — druga grupa, druga metoda, drugi materijal — jeste ono što nalaz zaista osnažuje. To je i ono što molekulima iz ove kategorije najčešće nedostaje. Vidite, na primer, raspravu o Epitalonu, gde praktično cela dokumentacija dolazi iz jedne jedine sredine.

Kako se čita tvrdnja o dejstvu

Pet pitanja koja razvrstavaju najveći deo:

1. Koja vrsta? Ćelijska kultura, glodari i čovek tri su sasvim različita nivoa dokaza.
2. Ko je replikovao? Ista grupa ili nezavisna?
3. Šta je bila mera ishoda? Surogat marker — neki hormon, neki obrazac ekspresije — ili nešto što zaista nešto znači?
4. Koliko je dejstvo bilo veliko? Statistički značajno nije isto što i smisleno veliko. To važi i za odobrene lekove, kao što pokazuje primer bremelanotida.
5. Da li je postojao kontrolni krak za svaku komponentu? Presudno za svaku mešavinu — vidite raspravu o BPC-157 i TB-500.

Zašto ovo pišemo

Katalog istraživačkih hemikalija koji samo nabraja mehanizme čita se kao katalog tvrdnji. Zato na svakoj stranici proizvoda imamo odeljak o tome koliko je dokumentacija jaka — i tamo gde je odgovor „slabija od reputacije”. To je informacija koja je zaista korisna nekome ko planira ogled.

Zaključak

Pretklinički rezultati razlog su da se nešto dalje ispita, a ne zaključak. Ko čita „studije pokazuju”, uvek treba da postavi i potpitanje: koje studije, na čemu, čije, i da li su merile pravu stvar?

Pročitajte i kako se čita analitički sertifikat i kako mi proveravamo šaržu.